Tibor Vajda, dramski redatelj, Novi Sad
Kažu, dobro delo se stvori kada dobar autor naiđe na svoju temu. Zvučalo mi je ovo jako pametno pa i prihvatljivo. Sve do sada.
Kada sam uzeo u ruke ovu knjigu (ne smem da je nazovem romanom), mislio sam da ću je savladati za nedelju dana. A trebalo mi je tri meseca. Ako niste u stanju da se poistovetite sa temom i tretiranjem teme, nemojte ni započeti sa čitanjem. Samo tako vredi. A drugačije se, zapravo, i ne može. Samo delo će vas naterati na to. Naravno, možete ga i odložiti, ali time ćete sebe lišiti neverovatnog doživljaja. U tom slučaju, ništa bolje i ne zaslužujete. To vam govori neko ko nije vernik, a nije ni sujeveran ni povodljiv. U crkvu ne odlazim, a Bibliju iščitavam od svoje sedme godine. I sada, dok pokušavam da sebe dovedem u neko organizovano stanje, kako bih stavio na papir nekoliko suvislih misli, na dohvat ruke su mi Sveto pismo, u prevodu Gašpara Karoljia iz 1921. godine i Biblija u prevodu dr Luja Bakotića. (izdavač je zaboravio da naznači godinu izdanja).
Tako je to bilo i prilikom čitanja knjige. Morao sam tako, da se ne bih zagubio u lavirintima ovog scenarija. Znam da se scenarija pišu u sadašnjem vremenu, pa samim tim Tajna Apokalipse ne može biti to, ali preciznost i detaljnost opisivanja likova i događaja daleko prevazilazi kvalitet mnogih (svih) scenarija koja sam do sada čitao.
Da se vratim delu. Ono se bavi temama koja su, kako sam već napomenuo, meni strana. Znači, za mene, ni Apokalipsa, ni crkva, ni njeni veledostojnici… pa opet.
Sve što je bitno o njima, u ovoj knjizi, prosuto je pred mene na način kome se nisam mogao odupreti. Trebalo mi je vremena da shvatim zašto. Pokušaću to da sročim u jednoj rečenici.
Ovo je delo o čoveku.
Čak i kada govori o crkvi, o istoriji, o događajima ili o Ivanovim otkrovenjima u izgnanstvu. Ali ponajviše kada govori o razapinjanju Isusovom, Iz jednog sasvim neočekivanog ugla.
Delo koje me je frapiralo i fasciniralo.
Nemojte misliti da me je autor potplatio da ovako pišem. Greška je uvek polaziti od sebe. Nikad u životu se nismo upoznali. Ali, znam ga, kao što će i on znati mene kad pročita ovo moje pisanije. Jer treba pročitati ono što čovek napiše, onako iskreno iz duše. Onda vam je o njemu, sve na dlanu. U tome je lepota biti čovek.
O čemu se zapravo radi?
Sve počinje 1988. kao „a propos“ jedne sitnice. Sitnice kakvih je bezbroj i koje ni ne primećujemo, iako svakodnevno prolazimo kraj njih. Ili možda baš zato. A te sitnice zapravo život čine. Pa i historiju, ako vam se više sviđa. Đerdan tih sitnica je nanizan u ovoj knjizi od AD 30. do AD 2020. vezuje ih takva kreativna logika, koja vam ne ostavlja mogućnost, da je to moglo biti i nekako drugačije. U stvari nema nikakvog dokaza da je stvarno bilo ovako. Kao što je to i sa čitavom historijom. Sve se dešavalo, “verovatno, otprilike tako.” Kažu “historiju pišu pobednici.” Zato ona i jeste ovakva. Po ukusu i potrebi pobednika. Ako vam se sviđa, dobro je, ako vam se ne sviđa, njima je i onda dobro. Druge nema, do nekog sledećeg pobednika. Razlika je samo u tome što ovaj đerdan i nema nameru da se nametne. On je samo tu. Vi možete da uživate u njemu ili da ga bacite. Možete da verujete u sve to što tu piše kao što je autor verovao dok je stvarao i doživite istim intenzitetom kao on, ili ostajete izvan svega toga kao posmatrač, kao što su to bili radoznalci koji su na Veliki petak pohrlili na Golgotu. (Možda je to stvarno bilo tako. Možda.)
Jedno je sigurno: da su kroz Isusovu glavu prolazile misli koje u knjizi čitamo niko nikad neće ni potvrditi ni opovrgnuti. Neće ni to, da li su Ivanove vizije na Patmosu izvor renesansne tajne. A i zašto bi? Ovo delo samo deluje kao historija, a u stvari nema tako prozaičnu ambiciju. Ovo je umetničko delo stvoreno sa takvom preciznošću, kreativnošču i sugestivnošću, da vam ne ostavlja prostora za sumnju. Dok ga “savladavate” bilo bi vam žao da na to gubite vreme. A sve je u stvari “možda”. Isto kao što je ovaj moj osvrt na delo možda na mestu, a možda i nije. Moraćete ga pročitati da bi ste se uverili u jedno ili drugo. Možda će na vas ostaviti sasvim drugačiji utisak. Možda.
Novi Sad, 07. 06. 2021. Tibor Vajda